Povod za osnivanje
Aktuelni problemi u stanogradnji
Prateći i analizirajući projektantska rešenja stanova i stambenih zgrada realizovanih tokom poslednjih dvadesetak godina (1990-2010), može se primetiti mnoštvo krajnje neukih projektantskih rešenja, čiji loš kvalitet užasava svakog ko je i malo upućen u neke od osnovnijih postulata habitologije.
Sedamdesetih i osamdesetih godina XX veka, habitologija je praćena bogatom projektantskom praksom i bila je u staroj Jugoslaviji, a posebno u Beogradu, veoma cenjena i negovana disciplina. Na Arhitektonskom fakultetu postavljene su osnove tzv. ''Beogradskog stana'', koncepta stambenog prostora maksimalno prilagođenog našim specifičnim uslovima i potrebama, dok su u Centru za stanovanje IMS realizovani mnogi istraživački programi čiji su rezultati potvrdjeni preko više velikih stambenih operacija i primenjeni u tada najkompleksnijim projektantskim stambenim normativima za JNA i grad Beograd (Uslovi i tehnički normativi za projektovanje stambenih zgrada i stanova, Službeni list grada Beograda, br. 32/IV/83 i 5/88). Striktna primena ove regulative štitila je kvalitet projektovanja i građenja, tako da su u periodu od 1975-1990. godine, devijantni slučajevi bili relativno retki. Šta se onda u međuvremenu desilo?
a) Nakon rata početkom 90-ih, pojedini uspešni ''poslovni'' ljudi i uticajni tajkuni, bacili su se na nekretnine i uz pomoć lokalnih vlasti menjali po volji urbanističke planove, napadali zelene površine i konačno uspeli da obesnaže i projektantsku regulativu, otvarajući put divljoj gradnji i dubokom padu kvaliteta praćenim neizbežnom korupcijom.
b) Ovakvoj situaciji, na žalost, doprineli su i sami arhitekti. Njihov priraštaj daleko prevazilazi potrebe našeg tržišta, tako da su primorani da se otimaju oko najsitnijih poslova zaboravljajući na etički kodeks i fer-plej. Investitori njima surovo manipulišu, a oni, u borbi za bolji život, pristaju bukvalno na sve, beznadežno srozavajući svoj ugled i rejting.
c) Odlaskom starih i iskusnih profesora, kao i prelaskom na bolonjski sistem školovanja, koncept studija se značajno izmenio orjentacijom ka konceptualnom dizajnu, čime su zapostavljani funkcionalno-tehnički aspekti u arhitekturi. Mnogi mladi arhitekti, koji su skoro diplomirali, žale se na probleme prilikom stupanja u radni odnos, jer su prinuđeni da “sve uče od početka”. Da li je u pitanju neadekvatno organizovana nastava ili nedovoljna prilježnost studenata, nije toliko važno, koliko je bitno da mladi arhitekti ulaze u profesiju bez neophodnih predznanja, a to znači da je njihovo profesionalno usavršavanje individualno, nesistematično i neujednačeno.
Postavlja se pitanje kako bi se ovaj problem mogao u ovoj našoj situaciji rešiti ili bar ublažiti.
Važno je napomenuti da se ovde ne radi samo o potrebi za permanentnom edukacijom, koja se preko raznih predavanja, kurseva i seminara organizuje posredstvom komora ili institucija koje izdaju licence za projektovanje, već i o ''lečenju starih rana'', tj. nedovoljnim i neadekvatnim znanjima ponetim sa studija.
Mogućnosti za prevazilaženje problema
Teško je očekivati da će Fakultet preko posebnih kurseva i seminara pokušati da ove rupe popuni, jer bi to predstavljalo priznanje da im je tokom redovnih studija nastava bila defektna. Sa druge strane, Komora nudi heterogene informacije iz raznih oblasti, a drugačije i ne može, jer bi svaka homogenizacija informacija vodila praktično ka nekom novom fakultetu, a to nije posao Komore. U svoje doba, Prof. Ranko Radović je to pokušao u serijama privatno organizovanih predavanja na Kolarcu, ali u segmentu koji nije direktno tretirao praktične probleme arhitektonskog projektovanja. Praksa komercijalnih kurseva i seminara danas je ređa nego ranije i veoma je vidljiv nedostatak nekog centra koji bi se permanentno bavio ovom problematikom.
Dr Mihailo Čanak, 2012. godine
